Da li smo zavisni od električne energije?
Svako jutro me budi budilnik. Međutim, nije to onaj stari budilnik na navijanje sa ubistvenim tonom koje “budi iz mrtvih”. Budilnik je na mobilnom telefonu koji se preko noći punio da bih spreman dočekao novi dan. Kako su dani sve kraći, ustajem, palim svetlo i kreće jutarnji ritual. Toalet, osvetljen kao na sceni. Tu su neonke, pa svetla oko ogledala, pa ukrasne lampice. Lepo je kad se brijem ujutro sa toplom vodom koja dolazi iz bojlera, koji je radio čitavu noć (jeftinija struja 🙂 ), da bi bio pun tople vode, jer Bogu hvala, ima nas u porodici i svi moramo da se spremamo za novi radni dan.
Pokazuju brojna istraživanja da je bolje i zdravije se tuširati hladnom vodom. Svestan sam ja te činjenice – ali ujutro, bunovan, još hladna voda. Ne, ne nikako! Iako imam kratku kosu, sa početka jeseni i prvih jutarnjih mrazeva, obavezno sledi sušenje kose fenom, doduše to ima veze i sa godinama, jer se sećam da sam nekad’ i zimi izlazio sa gotovo mokrom kosom, pa evo još sam živ.
Oblačim se, budim decu. Čudno je meni iz moje perspektive da deca prvo šta urade ujutro se dočepaju mobilnih telefona. Kada sam ja odrastao postojao je jedan TV u kući, na kome su roditelji pratili Dnevnik, večernje domaće serije, porodično smo gledali “Igre bez granica” i “izbor za pesmu Evrovizije”, a mi deca dečiji program vikendom. Da se vratimo na trenutnu situaciju. Kako deca, u najvećem broju slučajeva, ne stave gedžete uveče na punjenje, ujutro nastaje panika, cika, vriska zbog istrošenih baterija, neznanja gde su im punjači i sl.
OK, završava se prva jutarnja stresna situacija i nastavljam ka kuhinji. Sebi kuvam čaj, supruga pije kafu, deci se sprema doručak. Kod mene u kući, na dnevnom nivou, više radi šporet, ketl i slični elektro uređaji nego u mom detinjstvu za mesec dana. Kada se deca namire, dobijam svojih par minuta da sednem ispred TV-a da pogledam jutarnje vesti. Pijem čaj, slušam vesti koje uopšte i ne čujem jer mi kroz glavu prolazi raspored nastupajućeg dana.
Da li smo zavisni od električne energije?
Ja živim na devetom spratu. Kad’ je lift pokvaren ili kad’ nema struje, nije problem da strčim niz stepenice. Međutim, ako moram da se vratim do stana, nastupa proklinjanje zdravog života i ubeđivanje samog sebe, kako je peti se do devetog sprata vrlo zdravo čak preporučljivo i za mišiće i za srce i sl.
Dakle, kad napravim retrospektivu mojih prvih sat vremena svakog dana, razmišljam kako je bilo u nekom prethodnom vremenu kada nije bilo struje. Ljude je budio sat na navijanje, moja generacija i stariji se sećaju kakav je to nesnosan zvuk bio, svetlost je dolazila od sveća, fenjera i sličnih izvora (dobro nisam toliko mator ali tako je bilo). Topla voda se dobijala iz šerpe/kazana koji se zagrevao na vatri/šporetu na drva. Da podsetim, šporet na drva mora prvo da se očisti, pa da se drva iscepaju, pa da se potpale, pa da prođe vreme dok se isti ne zagreje i da počne da širi oko sebe toplotnu energiju. Doduše tada nije postojalo visokih zgrada da bi sa nečim mogao da uporedim napravu kakva je lift…
Realno gledano, današnjih sat vremena jutarnjih rituala, trajalo je ranije barem dva sata ako ne i više. Da li to znači da bi mi za današnji jedan dan u nekom ranijem periodu trebalo barem duplo više vremena?
Iz ove perspektive, mogu samo da zahvalim svim velikim naučnicima koji su omogućili da imamo električnu energiju u ovom obliku kakvom je danas imamo. Pokušavam da se setim nekog perioda dana kada mi električna energija nije potrebna za normalno funkcionisanje. Čak i u periodu dok spavam ili odmaram, trošim električnu energiju za zagrevanje bojlera, za punjenje gedžeta i sl. Električna energija predstavlja osnov za moje funkcionisanje u ovom trenutku. Čak i dok ovo pišem, trošim je u izobilju jer mi je računar uključen, svetla popaljena, telefoni na punjačima, muzika lagano svira sa Interneta. Ako bi dozvolio sebi da prognoziram budućnost, iskreno, Ja je ne vidim bez električne energije i usuđujem se da kažem da ćemo je svakim danom sve više trošiti.
Sa druge strane, svakoga dana slušamo razne podatke i informacije o konačnosti izvora (prvenstveno uglja) za proizvodnju električne energije, tzv. neobnovljivih izvora. Ono što je činjenica koju ne smemo da prenebregnemo je zagađenje životnog prostora. Negde sam skoro pročitao informaciju da je dana 16. avgusta 2016. godine, čovečanstvo potrošilo budžet prirodnih resursa za celu tu godinu… to znači da je emisija ugljen-dioksida bila veća nego što je okeani i šume na celom svetu mogu absorbovati u jednoj kalendarskoj godini. Ima jedna sjajna replika iz domaće serije, kada otac kaže svom sinu: “…ne smeš prodati tvoju kuću, jer ta kuća ustvari i nije tvoja nego kuća tvoje dece…”
Sigurno je da se moramo trgnuti i osvestiti po ovom pitanju, ali ne samo svetski vladari, vlade iz senki, svetske institucije, države, preduzeća, već i mi obični ljudi i početi razmišljati i primenjivati načine života koji će doprineti ozdravljenju naše planete, jer jednostavno drugu nemamo… Što bi malo pre pomenuti “čiča” rekao, nije ovo naša planeta nego naše dece…
Pre nekog vremena sam išao do Golupca. Predivan pejsaž, Dunav u svom najširem delu pukao pred pogledom, preko puta rumunske planine, uzdižu se direktno iz Dunava. Ipak pažnju mi privlače stotine vetrenjača na rumunskoj strani. Pitam prijatelja, otkud da Rumuni imaju ovoliko vetrenjača, ja ne znam da li mi imamo nekoliko… On kaže, “…ma moraju, jer im je EU tako naredila”. Mislim se, zašto neko mora da ti naredi da imaš obnovljivi izvor energije?
Zašto mi trošimo struju koja nas najviše košta u proizvodnji, a pri tome zagađujemo ono šta nam je od Boga dato? Sa druge strane, imam prijatelja koji živi i radi u Norveškoj. Radi u istraživačkom centru Siemens-a. Pitam ga na kom si trenutno projektu, čime se baviš? Kaže:”…Trenutno razvijamo podvodne vetrenja.če koje bi koristile snagu vodenih struja da proizvode električnu energiju”. Što bi u onom filmu rekli “Bog te video…”
Razmišljam, dokle su ljudi došli sa svojim znanjem i umećem i da su se uopšte toga setili. Pitam ga da li takva neka podvodna vetrenjača može i u reku da se stavi i da zameni hidrocentralu. Kaže da bi moglo Ne znam, nisam iz te branše ali ako mi kaže čovek koji radi na razvoju Siemens-a, moram da mu verujem. Vrlo je zanimljiva i informacija koju sam negde pročitao da bi izgradnjom solarnih elektrana u Sahari, mogla da se pokrije celokupna potrošnja električne energije na planeti…
Zabrinut sam iz nekoliko razloga:
Prvo – polako ali sigurno ubijamo sopstvenu planet.
Drugo – gotovo sam siguram da će se potrošnja električne energije samo povećavati u budućnosti a neobnovljivim izvorima energije se bliži kraj.
Treće – ne koristimo sve obnovljive izvore u obimu koji bi mogli da koristimo… sunce, vetar, reke…
Četvrto – da se vratim na naslov: Da li smo zavisni od električne energije? Da, jesmo i bićemo još zavisniji…
Što bi naši stari rekli “Pamet u glavu…”.
